Da ne zaboravim. U cilju povećanja IQ-a hrvatskog collectivea odlučio sam vratiti u modu Rubikovu kocku. Stoga svi trkom u Kaufland. Cijena je 8 kuna, a performanse su sljedeće:

• 43,252,003,274,489,856,000 mogućih kombinacija
• samo jedna od tih kombinacija je "riješena kocka"
• 6 strana, 6 boja
• 27 malih kockica
• svjetski rekord je ispod 20 sekundi

Posebno preporučam ekipi što se natječe u apstinenciji. Nek vam kocka ševi mozak, kad već vi nećete ništa.

R.I.P.

"Noći su dosadne
Noći su naročito teške
Noći su upravo kao i njeno lice
Pune požude"

Ovih dana aktualan je karneval. Svake godine jedno te isto. Oni u istri hodaju okolo i zvone obučeni u ovce, u Rijeci neke kvazi povorke, posvuda sreća neopisiva, prekrasno... Svi hoće karneval. I moj grad. Nema veze što su proteklih godina pokušaji da se napravi nešto što ima smisla prošli gore od pjevačke karijere Mladena Burnaća. Ne, ne. Daj nam karnevala. To svi imaju moramo i mi. Ajte ljudi u konzum i kupujte maske. Ima na sniženju. Za djecu spiderman i batman. I hodajte okolo takvi. A zašto? Ma ne pitaj zašto, samo se namaži i hodaj. Imamo i povorke. Glupirajte se. Bit će slika u novinama. Ispod će pisati "Karneval imamo i mi".

Zalažem se za da taj glupi običaj izumre. Bar u krugu 300 kilometara oko mene.

Prije je tako nešto imalo smisla. Ljudi su se družili na balovima. Plesali. Dečki su cure barili elegancijom, elokvencijom i još nekim -cijama, koji su bitno različiti od današnjih pristupa. Onda nisu imali kompjutere, televizore, kućna kina, ipercoop, skenere, LCD monitore, automatske podizače stakala, mobitele, prazne DVD-ove, niku kranjčara, blogove... dobro pretjerao sam... Onda su se ljudi družili. Za vrijeme karnevala, ljudi iz nižeg staleža dobivali su priliku prošvercati se u više društvo pod krinkom maske. Ma imalo je smisla. Danas nema.

Neka ostane u Veneciji i Riju. Nama ne treba. Ako baš hoćete kod nas je karneval cijele godine. Imamo sabor, predsjedničke izbore, sad će i lokalni. Dođe banda namaskirana, dobro se izludira, pa prepusti mjesto drugoj ekipi... To je pravi karneval. To treba zapaliti! A ne neke lutke od smeća.

Bankrot Mama. Da. Malo sam bankrot ovih dana. Ali i noći su mi baš onakve.

(u pozadini)

"Da ova serija je rađena za vas, a ja sam uživao radeći u njoj..." Ma boli me klinac jesi ti uživao ili ne... Ustvari za takav honorar i ja bi se rado družio sa puncem.

R.I.P.

"Otada kada zvonim na tuđa zvona i ne čujem melodiju, to je znak da iza vrata nije ona..."

Koja faca taj Petrarca. Sa 23 godine napisao je jedne od najljepših ljubavnih stihova ikada. I to ženi koja je, zapravo, bila plod njegove mašte. Kaže Ban, Vidio sam te samo jednom u životu, al još sam uvijek pod dojmom tvog lika... Onaj je stvarno ostao pod žestokim dojmom.

Sjetio sam se toga danas u crkvi. Svake nedjelje gledam jednu crnu. Ona će biti moja Laura. Družio bi se s njom rado. Ali zabrijao sam da neću ništa poduzimati. Možda iz čežnje izrodim nešto kreativno. Ali kontam da neće od toga ništa biti, jer još uvijek sam zatreskan. Ne u Lauru, nego u onu malu. Da, onu što ima dečka. Sinoć smo opet bili skupa. Nismo se čak ni poljubili (njena želja). Ali iskre su frcale. Približili smo usne jedno drugome toliko blizu, bilo je neizdrživo. A toliko napaljujuće. Dugo sam je držao zagrljenu. Pobjeglo joj je par suza. Skupa smo dočekali jutro, a onda se vratili, svatko u svoj život. Razmišljam da prekinem s tim. Bolit će, ali imati a nemati je najgore prokletstvo što postoji. Gore nego što je onaj tip na onom linku dolje napravio.

Da dan bude još gori, zvala me bivša. Nismo zajedno više od pola godine. Nismo se ni čuli zadnja dva, tri mjeseca. Plakala je i ona. Htjela je da opet budemo zajedno. Ta je veza iza mene. Ne želim se vraćati. Njoj ne. Kaže da samo mene vidi kraj sebe. Morao sam biti bolno iskren. Možda prebolno. Za nju.

"Neka potraje još malo neka ostane još čas, to što je jednom nama dano, a sada odlazi od nas..."

Ne može! Ja nisam više onaj od prije.

Dosta depresije. Vrijeme je za malo bolesnog humora.

Napomena: oni sa slabim želucem ne klikajte!

Što reći dakle? Kako se riješiti glavića u 7 lakih koraka. Vještina koju bi svaki bombaš samoubojica, časnik HV-a i vjerski fanatik trebao znati u bilo koje doba dana i noći. Tko zna kada može zatrebati.

R.I.P.

"Voljeh je više nego što ima zvijezda na nebu"

Ivan Horvat je prosjek. 703 rezultata u HT imeniku. Imam brata. Stari je dio HDZ-ove glasačke mašine. Stara je na birou. Vozim loš auto. Studiram. Jako dugo. Radim. Dobar posao, loše pare. Nisam odslužio vojsku. Prosjek.

Ipak nisam sav u prosjeku. Pametan sam. Pametniji od prosječnog Hrvata. Volim glazbu. Sviruckam. Još ne mogu složiti rubikovu kocku, ali malo mi nedostaje. Pročitao sam knjiga. Pogledao sam filmova. Znam sportove. Dobar sam u krevetu. Nisam umišljen. Znam što želim.

Zašto Neno Belan. Zato što sam još uvijek ufuran u ljubav. Ponoćna zvona mi još zvone u glavi. Zvala je jučer, naravno opet smo prekršili dogovor. Pričali smo. Dugo. Zašto se ne može odlučiti? Kad je očigledno da joj veza liči na Titanic. Rekla je da ju privlačim. Lijepa je. Do prije tri tjedna razmišljao sam još o dvije, ali sada vidim samo nju. A rekao sam sebi da ne želim vezu. Ovo nisam mogao predvidjeti. Neka bude što bude.

Idem jesti.

Rest in peace, ljudi...

Danas sam malo puko. Vozio sam kući i vrištao u autu. Cesta je bila zaleđena pa se moralo voziti polako. Prolaznici su tako imali dobru priliku pogledati budalu kako je razjapila ralje i urla. Kažu da je to dobra terapija. Nije mi pomoglo. Probat ću opet.

Sjebo sam nogu na nogometu, ostavila me cura. Dobro, nije cura moja. Ima svog dečka, ali ovo je već treći put kako sam se složio da je najbolje da se više ne viđamo. Šteta. Zaljubio sam se u nju. Sad patim. I imam inspiracije. Moram se nekako oteliti. Pisat ću ovdje.

Za prvi put dosta. Next time ću se predstaviti.

Rest in peace, narode.